Stvarnost iluzije
(Ili : karakter i značaj slikarskog postupka Miloja Markovića)

Postoji jedno vekovima taloženo iskustvo likovnog, likovnost kao deo vizuelne kulture koja se ne može vezati ni za jedan stil, ni za jedno vreme, pokret ili trend. Likovno, to je supstanca jezika slike, crteža i skulpture, ali isto tako i deo reproduktivnih tehnika koje žele da dobiju status estetskog. U užem smislu reči, likovno je sam jezik koji ima svoju gramatiku, sintaksu, istoriju i filozofiju, i po tome je u izvesnom smislu diskurzivan. Slika i reč su u stalnoj međusobnoj zavisnosti, u neprekidnom prožimanju, mada nikada jedna drugu ne mogu zameniti.

Možda će izgledati paradoksalno, ali za mene je ono, prividno jednostavno, slikarstvo Miloja Markovića pre svega zanimljivo po svojoj višeslojnoj jezičkoj provokativnosti, po nekoliko svojih privida i značenjskih aproksimacija. Gde ovo slikarstvo smestiti? Kako mu odrediti strukturu stil i vremenske dimenzije? Da li je to realizam i kakav? Svestan opasnosti površnih analiza i pojednostavljenih zaključaka upućuju se u malu analizu smisaone celovitosti ovog slikarstva koje nije aktuelno (ili "aktuelno", da bi podvukao dvostruki značenjski nivo iskaza, ironički i relativni). Ono u sebi ne krije ni jednu nameru koja bi bila podložna zahtevima postmoderne ideologije koja ne priznaje ni integritet istorije ni integritet stvarnosti sadašnje. Iz sfere ove postmoderne ideologije isključeni su i subjekt i stvarnost, ostaje samo odnos između njih koji se manifestuje kao pravo subjekta na eklekticizam. Eksperiment je uveden kao prvi princip kreativne svesti, eksperiment sa istorijom, materijom i teorijom umetnosti s ciljem da se razdvoje i zauvek udalje jedan od drugog elementi bića slike: ideja, materija, vizija, tehnika, subjektivna svest, emocija. To nasilno cepanje bića slike istovremeno je i cepanje bića slikara koji žrtvuje jedinstvo svog unutrašnjeg sveta da bi bio samo u materiji ili samo u ideji. Međutim, materija i jezik su oduvek bili jedno u likovnoj umetnosti. Ako jezik prethodi literaturi, likovni jezik ne prethodi slici: prva slika je prvi oblik likovnog govora.

Na drugom mestu moglo bi se postaviti već pomalo zaboravljeno pitanje mimezisa, u ovom aristotelovskom smislu po kome je umetničko delo (ili postupak građenja dela) verno prevođenje vidljive stvarnosti u neki od umetničkih medija. Da li ova slika živi od ukidanja razlike između fizičke i estetske činjenice? Ili je možda uspostavljena neka nova smisaona dimenzija odnosa slikareve namere i predmetnog sveta? Ikonografski, slikaje veoma jednostavna: nekoliko predmeta, aranžiranih kao mrtve prirode (testija, sat, kotlić, kadionica, crepulja, gunj i bezmalo neizostavna stara drvena stolica), ukomponovani su u centralnoj zoni slike, najčešće po horizontali. Oblikom i bojom ovi predmeti najozbiljnije konkurišu svojom uverljivošću modelima po kojima su slikani. Pozadina "neutralna" fino islikana površina svetlim okerom ili sivom, kao osvetljeni deo nekog nestvarnog zida. I to je, reklo bi se sve. Ali iza te statičnosti krije se jedan uzbudljiv suptilan i teško shvatljiv proces rastanka slike. Pre svega, slikar ruši ono značenjsko jedinstvo predmeta koje su oni stekli u svom prethodnom životu i pretvara ih u poslušne modele koji pristaju da budu oblik, boja, odnos veličina uvek u drugačijem kontekstu, od slike do slike. Slikar veštom rukom sličnost dovodi do savršenstva: predmeti su tu, pred okom, ali i pred prstima: neodoljivo traže naše dodire. Ali ta njihova dvojnost je samo prividna. Odjednom otkrivamo suštinu: fizika se pretočila u metafiziku. Ušli smo u prostor onog "drugog sveta" koji se skriva iza svesti, iza vida, iza trošne kore fizičkih fenomena. Kao da se radi ojednoj višoj kreativnoj operaciji - o stvaranju apsolutne realnosti slike na osnovu prirodne realnosti stvari. Možda je zato i slikarska materija, obojenost, nanos boje i podloge, svedena na minimum. Nema gesta, žestokog poteza, nervozne fakture. Kao da smo pred delom ikonopisaca - predmeti bezmalo imaju karakter sakralnosti. Prostor u slici je nedefinisan, otvoren i neodređen, tako da liči na isečak beskonačnog. To nije ni soba, ni hram, ni dvorana, već samo svetlosna prostornost u kojoj obitavaju sveti predmeti i u kojoj se gube predstave o vremenu, distanci, odnosima.

Iz ovog slikarstva se moraju isključiti principi klasičnog realizma i - pogotovo - hiperrealizma. Sa velikim oprezom pomišljam na termin metarealizma, u značenju koje ovom pojmu daje mogućnost da se "realistički" predstavi ono što je nevidljivo: apstraktnost duhovnog sveta i samu supstancu vremena koja jedino iluziji daje vrednosnu dimenziju smisla. Tu zato i ne može biti nacionalne egzotike i pogotovo nacionalističkog folklora, bez obzira što su predmeti na slici prepoznatljivi u duhu narodne tradicije. Marković je uspeo da dodirne onaj sloj egzistencije stvari koji je ne samo izvan granica realnog nego i iznad horizonta mogućeg. Čudo je upravo u tome što predmeti koji naseljavaju ova platna nemaju, u ideji autora, nameru da budu preobraženi u apstraktne kategorije filozofsko-estetskog mišljenja; naprotiv. oni teže iluzionističkoj sličnosti sa svojim predmetnim ekvivalentima. Istina, predmeti su ovde više subjekti nego objekti, oni imaju svoj lik i govor, svoju sudbinu, tragove sudara i ožiljke i najbolji su kada su lišeni potrebe da napuste svoje upečatljivo ćutanje.

Već decenijama slušamo vapaj za aktuelnim, kao za nekom novom nadom ostvarenja novog smisla umetnosti. Do sada je već trebalo da imamo ogroman fundus novih likovnih vrednosti, autentičnih i neprolaznih, a dobili smo samo parčiće jedne izgubljene stvarnosti, fizičke i duhovne. Moderna negacija jedne stvarnosti nije uslovila ostvarenje druge, supremnije stvarnosti čovekovog sveta. Slika Miloja Markovića deo je permanentne nostalgije za nekim drugim svetom, harmoničnim i konačnim, koji se može ostvariti samo iluzijom. I po tome je njegova iluzija stvarna i utešna.

Sreto Bošnjak