Članci

Marković je slikar sigurne ruke i raskošnog talenta i on se ne rukovodi trenutnim trendovima u slikarstvu. Kada posmatramo slike sa prizorima iz manastira Hilandara, u kome je inače Miloje Marković boravio, na kojima su upotrebni predmeti: monaška torba, svećnjak, kadionica ili monaški lonac, stičemo utisak kao da je vreme stalo i očekujemo da se vrati monah koji ih je tamo ostavio. Dakle, nema nikakvog pokreta, samo izdužene senke predmeta iz nekih dalekih vremena, koje su ostavile svoj trag kao znak onih koji su tu živeli. Znači, osećamo da tu ipak postoji život koji je u jednom trenutku prekinut, da bi ga slikar Miloje Marković zabeležio na svojim platnima. Pojedini autentični predmeti iz manastira Hilandara, našli su se na njegovim slikama, a neki, poput hilandarskih vrata, deo su samih slika ("Hilandarske dveri", diptih).

Neko bi rekao da nas Marković uvodi u svet realizma, ali kada dublje zagledamo te čudesno materijalizovane predmete shvatamo da su oni deo jednog nama nedoživljenog sveta. Marković nam je odškrinuo vrata proteklih vekova i približio gotovo neverovatne enterijere i predmete primenjene umetnosti žudeći da nam dočara život omeđen prohujalim vremenom, ali na jedinstven način stavljajući tako svoj pečat danas, ali i za buduće generacije.

Gotovo na svakoj izložbi Marković svojom kičicom poput opsenara dovodi posetioce u dilemu. Mahinalno, ali samouvereno, oni kreću rukom ka slici da provere da li je Marković koristio iskustva enformela, ugrađujući i poneki predmet u njih. Kad naiđu na ravnu površinu platna, osvrću se oko sebe da provere da ih neko slučajno nije primetio. Ako se i vama to desi, znajte da je to samo slika.

Slobodan M. Stefanović, istoričar umetnosti

Nazad na članke